| |
Jezik
je najsavršenije sredstvo za sporazumevanje među ljudima. Sporazumevanje
se ostvaruje jezičkom delatnošću koja može biti: slušanje, govorenje,
čitanje, pisanje i prevođenje. Govorno lice, koje prenosi informaciju
auditorijumu, služi se sredstvima govornog jezika - jačinom glasa,
bojom glasa, brzinom govorenja i pauzama u govoru. Stupanj govorne
kulture osobe koja govori određuje poznavanje jezika i njegovih
zakonitosti i pravila, kao i adekvatnu upotrebu jezičkih sredstava.
Govorno lice koje narušava ortoepsku normu (izgovornu,
pravogovornu normu) iz neznanja, ili iz kojih drugih razloga,
pokazuje nedostatak govorne kulture. Pr. krvotok, gracki, sektembar.
Osoba koja govori književnim jezikom mora poznavati gramatičku
i leksičku normu jezika kojim se izražava. Gramatičku normu
čini skup gramatičkih pravila jezika na kojem se saopštava informacija,
a leksičku normu čini pravilan izbor reči u odnosu na upotrebu
reči u određenom funkcionalnom stilu (u ovom slučaju je to naučni
stil). Osoba koja sredstvima pisanog jezika prenosi informacije
drugima, mora poznavati pravila i zakonitosti pismenog oblikovanja
poruke, koje je u skladu sa funkcionalnim stilom kojem tekst pripada.
Zbog toga je potrebno da onaj koji saopštava naučnu informaciju
poznaje i ortografsku, pravopisnu normu jezika na kojem
saopštava informaciju. Pr. Pisanje titula kao što su - doktor
(dr), magistar (mr), čije skraćenice nemaju tačku (prvo i
poslednje slovo reči čini skraćenicu), pišu se malim početnim
slovom, kao general, admiral, kapetan, osim ako nisu delovi
nekog višečlanog naslova objekta, ili bilo kakve druge institucije
(Kapetan Mišino zdanje).
Osoba koja govori ili piše ostvaruje tekst (lat. textum - stanje)
koji je sistem informacija, stvoren prema zakonima logike i gramatike
određenoga jezika.
Postoje tri osnovna tipa teksta, koji se često prepliću u svim
oblicima izražavanja. To su: pripovedanje, opisivanje i raspravljanje.
Pripovedanje se odnosi na neke događaje iz naučne prakse,
koji su čest predmet svakodnevnog komuniciranja među ljudima iste
struke, a prethodi svakom pisanju izveštaja o naučnom istraživanju.
Opisivanjem se izdvajaju i nabrajaju uočene bitne osobine
neke pojave. Predmet raspravljanja se misaono oblikuje
operacijama kao što su: analiza i sinteza, indukcija i dedukcija,
dokazivanje i zaključivanje, generalisanje, konkretizovanje i
eliminisanje. Vrste pismenog raspravljanja mogu biti: rasprava,
paralela, prikaz (recenzija), anotacija i referat. Sve pomenute
vrste pismenog raspravljanja često su u neraskidivoj vezi sa javnim,
govornim, verbalnim saopštavanjem informacija.
Javni govor ima retorički karakter i meri se drugačijim
kriterijumima nego privatni govor, jer povećava govornikovu odgovornost
(ili odgovornost grupi ljudi koju on predstavlja) za svaku izgovorenu
reč. Tako je govornik odgovoran ne samo sudu nauke, već i sudu
kolega koje govornik predstavlja.
Retorika (lat. rhetorica - besednička veština) je veština
dobrog govorenja, beseđenja. Govornička veština se iz Grčke prenela
u Rim gde je služila u političke svrhe. Kodifikaciju pravila govorničke
veštine izvršili su Aristotel, Ciceron i Kvintilijan i ona važi
do danas. Oko 170. godine nove ere Hermogen iz Tarsa vrši
kodifikaciju retoričkih uputstava na grčkom jeziku, koju preuzima
kasnija antika. Ova uputstva primenjuju se i u današnjem govorništvu,
a to su:
1. pronalaženje dokaza i sakupljanje materijala;
2. raspoređivanje materijala;
3. stilsko uobličavanje materijala;
4. učenje govora napamet, i
5. govorenje uz mimiku i gestove.
VERBALNO saopštavanje naučnih informacija uključuje u proces
saopštavanja kategorije koje se odnose na komunikaciju sa auditorijumom.
One mogu biti auditivne, kakve su: boja glasa, intonacija rečenice,
pauze u izlaganju. Retoričke sposobnosti u javnom obraćanju auditorijumu
obuhvataju i gestove i mimiku, kao i istraživačevu pojavu, što
utiče na komunikaciju sa auditorijumom. NEVERBALNO saopštavanje,
nastalo kao posledica razvoja tehnike i tehnologije, saopštava
informaciju kompjuterskom tehnologijom i posterima, a sam autor
ne mora biti prisutan u trenutku saopštavanja rezultata svog naučnog
istraživanja. Govorenje se klasifikuje po kriterijumima: o čemu
se govori, u koju svrhu se govori, kome se govornik obraća, koliko
dugo se govori i kojim načinom se informacija prenosi slušaocima.
U saopštavanju podataka o naučnom istraživanju poželjan je govor
jednostavnog stila, kojim se slušaoci obaveštavaju o postignutim
rezultatima u različitim oblastima delatnosti. Takav govor je
govor referata, koreferata, predavanja.
Maternji jezik istraživača - jezički zahtevi naučne oblasti
Činjenica je da prvo nastaje ideja, a da se zatim ona transformiše
u reči, prvi pojavni oblik te ideje. Ovo je uvodni deo u mukotrpan
proces izveštavanja o naučnom istraživanju, u kojem će istraživač
uočiti prednosti i nedostatke svog maternjeg jezika u formulisanju
izveštaja. Da bi naučni napis ispunio svoj zadatak prvenstveno
je važno da sam autor precizno formuliše (izoštri) svoje ideje
i misli a zatim ih jasno, jednostavno, precizno i sažeto izrazi
(opiše) jezikom svojstvenim naučnoj prozi, tj. jezikom nauke ili
struke. I najbolje urađen rad je beskoristan ako se rezultati
ne mogu jasno saopštiti drugima(1). Istraživač u govornom
jeziku koristi mnoštvo termina prihvaćenih u praksi kao žargon
(koji se upotrebljava interno, medju specijalistima odredje struke,
a koji je nerazumljiv svima ostalima. Zato je korišćenje žargona
nedozvoljeno u pisanoj naučnoj komunikaciji, a u usmenoj komunikaciji
je dozvoljeno na uskospecijalističkim naučnim skupovima.
Od istraživača se zahteva dobro poznavanje jezika na kojem saopštava
informacija, kako bi komunikacija povodom novog naučnog dostignuća
bila dvosmerna. Ipak, da bi komunikacija uopšte započela mora
postojati predmet razgovora, dovoljno razumljiv i podsticajan
za sve učesnike u komunikaciji. Da bi se to postiglo, potrebno
je dobro poznavati svoj maternji jezik, jer to garantuje i kvalitetniji
prevod na druge jezike. Takođe, kada je u pitanju srpski jezik,
mnoge strane reči i izrazi prisiljavaju jezičke stručnjake da
prilagode jezičku normu novonastaloj jezičkoj situaciji. Pr. Fonetsko
ili izvorno pisanje stranih imena sila je večita dilema teoretičara
koji su imali argumente za i protiv. Izvorno pisanje zahteva i
autentičan izgovor, što je često nemoguće, jer su u pitanju jezici
koji nisu frekventni i koji nisu normirani Pravopisom Matice srpske
iz 1994.godine (3).
Tipične nedoumice u saopštavanju izveštaja o naučnom istraživanju
Često se neke od jezičkih nedoumica nikada do kraja ne reše i
ostaju nedoumice. Sve takve jezičke nedoumice koje se javljaju
u procesu saopštavanju izveštaja o naučnom istraživanju mogu biti:
1. ortoepske ( izgovorne, pravogovorne) - koje se odnose
na pravilno izgovaranje glasova, pravilno nagalašavanje reči i
skupova reči i na ostvarivanje mogućnosti govorenog jezika. Pr.
KrvOtok - krvotok; procEs - proces; ljucki - ljudski; terapiski
- terapijski.
2. gramatičke - koje obuhvataju gramatička pravila jezika.
Pr. Kongruencija rečeničnih delova u rečenicama u kojima dolazi
do nabrajanja većeg broja raznorodnih elemenata. Bolesnik i terapija
je bila…Bolesnik i terapija su bili… gde se treće lice
množine muškog roda koje se koristi u iskazu uvek u slaganju reči
različitog roda; sa i bez terapije…sa terapijom i bez terapije,
jer bi u prvom slučaju izraz glasio - sa terapije i bez terapije;
česta nedoumica istraživača je upotreba aorista pomoćnog glagola
biti, koji je neraskidivi deo glagolskog oblika potencijala, tako
da iskaz tipa …Trebali bi to da učinimo, sadrži dve greške
u formulaciji. Prvu čini lični oblik bezličnog glagola trebati
(moći), koji je u prvom licu množine u kombinaciji sa pomoćnim
glagolom biti, u trećem licu množine aorista. Ispravno bi bilo
…Trebalo bi da to učinimo; upotreba predloga u ispravna
je, ako je iza njega genitiv - u bolesnika, u terapija(mn)
ili kod terapija.
3. leksičke - koje se odnose na izbor adekvatnih reči u
zavisnosti od upotrebe reči u određenom funkcionalnom stilu. Pr.
regrutovanje za terapiju i odabir za terapiju, ipak je regrutovanje…
zbog termina u engleskom jeziku koji je približniji u značenju
ovom terminu; bezličnu, kompjutersku konstrukciju, kao što je
- saglasnost od strane pacijenta, trebalo bi zameniti ličnim
oblikom - saglasnost pacijenta.
4. ortografske (pravopisne) - koje se odnose na skup pravila
o pisanju i na pravopisni rečnik jezika na kojem se saopštava
naučna informacija. Pr. Tokio-Tokijo; NMRS, skraćenica
za spektroskopiju, tretira se kao imenica muškog roda, te joj
se dodaju nastavci za građenje oblika reči poput nastavaka za
građenje oblika reči imenica muškog roda.
Uticaj stranog jezika na leksičke fondove drugih jezika Jezik
se neprestano menja.
Time jezik prati razvoj tehnike i tehnologije u društvu, a takođe
i jezički trend oblasti koja je predmet interesovanja istraživača
na polju nauke. Oni koji su postigli najveće rezultate u konkretnim
naučnim oblastima i imali dovoljno materijalnih sredstava da savremenom
metodologijom saopšte rezultate svoga naučnog istraživanja, imali
su uvek primarnu ulogu kada je u pitanju upotreba njihovog jezika
u saopštavanju naučnih informacija. Nova naučna dostignuća zahtevaju
novu terminologiju koja se javlja u jeziku onoga ko je do tih
dostignuća došao. Savremena tehnologija ima svoju terminologiju
koja prati svako novo naučno otkriće i tako utiče i na naučnu
leksiku. Ponekad je teško ostvariti princip o kojem govori profesor
Savić, a koji se odnosi na upotrebu engleskog jezika u naučnim
publikacijama.
Upotrebu stranih reči i izraza treba svesti na najneophodniju
meru: samo kada za neki predmet ili pojam ne postoji naša reč,
kada je strana reč već odomaćena i dobro funkcioniše ili kada
ona preciznije opisuje neki predmet ili pojavu(1).
Upotrebna vrednost jezika ponekad ima odlučujuću ulogu u procesu
saopštavanja naučnih informacija. Osnovni kod koji povezuje naučna
saznanja u okviru jedne oblasti trebalo bi da ima primarnu ulogu
u tekstu, a jezik bi se tako upotrebio da prenese naučnu informaciju,
čime bi njegova uloga bila ostvarena. O takvom, sociolingvističkom
pristupu jeziku govori prof. Milorad Radovanović u svom delu "Sociolingvistika".*4
Naime, ako postoji mogućnost da oni koji su zainteresovani za
naučna dostignuća u određenoj oblasti, koriste skupove skraćenica
koje za njih imaju određeni značaj, onda bi trebalo normirati
takve slučajeve. Tako ne bismo dolazili u nedoumicu da li uvek
pisati Dobra naučna praksa, umesto GSP (Good Scientific Practice),
što predstavlja skraćenicu koja ima svoj legitimitet u svetu.
Isti je slučaj sa skraćenicama SAE (serious adverse event) i serious
ADR (serious adverse drug reaction), koje se u našem jeziku prevode
kao ozbiljan neželjeni događaj i ozbiljna neželjena reakcija na
lek, ili CRF - test lista. Da li u takvim situacijama prihvatiti
englesku skraćenicu i ne razmišljati o tome da li potiče iz stranog
jezika, ako je ona razumljiva širokom krugu zainteresovanih lica?
Smatra se da skraćenicu ili određeni termin za koji nema ekvivalenta
u našem jeziku usvajamo iz jezika zemlje, države u kojoj je određena
pojava otkrivena. Zbog toga Pravopis Matice srpske iz 1994.godine
preporučuje francuski termin-skraćenicu sida, koji je više u duhu
srpskog jezika, mada ne odbacuje engleski termin-skraćenicu AIDS.
Imena iz engleskog jezika upotrebljavaju se u nas u izuzetno visokoj
učestalosti, ali je njihova transkripcija ostala uglavnom nenormirana.
Mnoga od tih imena su češća i poznatija, ali ima i onih koja nisu
tako česta. U takvim slučajevima imena se speluju, a zatim se
izgovaraju prema pravilima koja je normirao naš važećI Pravopis.
Ako bi došlo do transfonemizacije, preozvučavanja našim najbližim
ekvivalentima, onda bi u nas već odomaćeno ime Romeo moralo
biti prevedeno kao Roumjou, Artur bi bio Ate, Gordon
bi bio Godn, a Ohajo - Ouhajou, u skladu sa Vukovim
principom "piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano".
Fonetska transkripcija nam omogućava da ne grešimo često u izgovoru
engleskih imena, a za to nam preporuku daje i Pravopis iz 1994.godine.
Važnu ulogu u našoj jezičkoj kulturi ima i englesko posredništvo
u prenošenju imena iz raznih drugih jezika, kao što su japanski,
kineski, arapski jezik.Pr. Ho Ši Min, Ibn el Hasan koja izgledaju
mnogo drugačije nego kada pretrpe engleski uticaj.
Jezik i stil nauke zahtevaju od istraživača upotrebu jednostavnih
reči i izraza, kako bi saopštena informacija bila razumljiva,
proverljiva i primenljiva u praksi. Stilska izražajna sredstva
nemaju mesta u saopštavanju rezultata naučnog istraživanja. Stav
prof.Savića da umetnička proza donosi zaključke gde bi "rečima
trebalo da bude tesno, a mašti široko", u naučnoj literaturi bi
mogao da se parafrazira, te bi on takav glasio "rečima bi trebalo
da bude tesno, kao i mašti". Naime, trebalo bi da ustanovljene
činjenice stvore u praksi još jedan korpus činjenica, što bi doprinelo
upotrebi engleske skraćenice GSP, u odnosu na njen prevod koji
glasi - Dobra naučna praksa.
Multidisciplinarnost nauke zahteva od istraživača sposobnost da
komunicira na različite načine. Semiotički princip u kojem sistem
znakova biva u stanju da prenese veoma složene informacije već
je ovaploćen u scientometrijskoj analizi, koja je metoda budućnosti.
Ona će sigurno uticati na stvaranje korpusa jezičkih univerzalija,
čiji će internacionalni karakter uticati na lakše prenošenje naučnih
informacija. Svetski trend je redukovanje izraza i svođenje informacija
na znak koji bi imao svoj značaj. Bavljenje naukom zahteva vreme
i novac, a podrazumeva se da istraživač već poseduje znanje i
iskustvo. Zadovoljiti svetski trend kada je jezik u pitanju, obezbediti
vreme i novac i iskoristiti znanje i iskustvo istraživača, uslovi
su za nastanak novih naučnih otkrića.
LITERATURA
1. Savić Đ. Jovan: Kako napisati objaviti i vrednovati naučno
delo u biomedicini, KULTURA, Beograd 2002, str.12
2. Klajn Ivan: Jezik oko nas, NOLIT, Beograd 1990.
3. Pešikan, Jerković, Pižurica: Pravopis srpskoga jezika, MATICA
SRPSKA, 1994.
4 . Radovanović Milorad : Sociolingvistika, BIGZ, 1979.
OSTALA LITERATURA
1. Bernštajn Bazil: Jezik i društvene klase, BIGZ, Biblioteka
XX vek, Beograd, 1979
2. Ivić Pavle, Klajn Ivan, Pešikan Mitar, Brborić Branislav: Jezički
priručnik, Radio-Televizija, Beograd, Centar za istraživanje programa
i auditorijuma, 1991.
3. Giro Pjer: Semiologija, Prosveta, Biblioteka XX vek, Beograd,
1983.
4. Klajn Ivan: Rečnik jezičkih nedoumica, NOLIT, Beograd, 1987.
5. Moris Čarls: Osnove teorije o znacima, BIGZ, Beograd, 1975.
6. Pešikan Mitar: Pravopis srpskoga jezika: ekavsko izdanje (drugo
izdanje), Matica srpska, Novi Sad, 1994.
7. Vučković-Dekić Ljiljana: Etika naučnoistraživačkog rada u biomedicini,
Srpsko lekarsko društvo: Akademija medicinskih nauka: Medicinski
fakultet Univerziteta, Beograd, 2002.
|
|
